Leishmania (leišmanioza)

            Leishmania spp. je protozoa iz clase kinetoplastida čija je glavna anatomska odlika posedovanje kinetoplasta- organele čija je funkcija i građa analogna mitohondrijama. Ne poseduje bič kao ostale forme pripadnika kinetoplastida već je incestirani organizam koji se pasivno kreće. Parazitira u telu većine kičmenjaka, najčešće sisara, i izaziva bolest leišmaniozu. Karakteristično je postojanje prenosioca leišmanije koga predstavlja ženka mušice Phlebotomus papatasi,  koja živi u tropskim i suptropskim predelima. 

 Neke od formi leišmanije poseduju tzv. undulentne membrane nastale srastanjem biča sa lorikom - spoljašnji omotač organizma.

 

 Zdrav čovek se zarazi posle uboda zaraženog flebotomusa koji pri ubodu ubacuje parazite u kožu. Kod mediteranskog tipa bolesti lanac infekcije najčešće čini pas – flebotomus - pas, a čovek se slučajno uključi u lanac. Kod tzv. indijskog tipa kala-azara lanac infekcije se održava na relaciji čovek - flebotomus - čovek. Izuzetno retko je moguć prenos sa čoveka na čoveka putem transfuzije zaražene krvi, igala kontaminiranih zaraženom krvlju, sa obolele trudnice na plod i seksualnim kontaktom.

Phlepotomus papatasi

Lajšmanioza se javlja u tri oblika:

• KUTANA (KOŽNA)
• MUKOKUTANA (KOŽNO-SLUZOKOŽNI)
• KALA-AZAR (“ CRNA SMRT”, SA ZAHVATANJEM ORGANA)

Godišnje u svetu oboli oko 1,5 miliona osoba od kožnog oblika lajšmanijaze, i oko 0,5 miliona osoba od kala-azara.
Vreme koje protekne od infekcije (ujeda zaraženog flebotomusa) do pojave prvih simptoma bolesti (vreme inkubacije) iznosi od 7 dana do nekoliko meseci za kožnu lajšmaniozu, od 10 dana do nekoliko godina za kala-azar.

Oboleo čovek je zarazan za flebotomuse od nekoliko meseci do 2 godine. Tako je neko zarazan i u slučaju parazitonoštva („uspavane“ lajšmanije u ćelijama ne daju tegobe i znakove bolesti).

Kožni i kožno-sluzokožni oblik - Posle bolnog uboda nevida stvori se čvorić na koži koji je najčešće bezbolan i koji se narednih dana širi i nekada ulceriše (stvori se jedna ili više rana koje liče na vulkan - sa uzdignutim ivicama i centralnim kraterom). U toj regiji limfni čvorovi mogu biti uvećani. Do izlečenja dolazi ili spontano ili zahvaljujući sprovedenoj terapiji. Nelečene promene mogu trajati mesecima, pa i godinama. Promene na koži je bolje lečiti nego pustiti da spontano zacele jer mogu ostati ružni ožiljci. Tako ne postoji mogućnost da parazit ostane u organizmu sakriven i posle povlačenja promena na koži, i da ne dođe do recidiva (vraćanja bolesti u slučaju pada imuniteta) posle dugo vremena na istom mestu.

Kala-azar ili „crna smrt“ - To je najteža forma ove bolesti. Parazit napušta kožu i napada organe imunološkog sistema. Javljaju se povišena temperatura, uvećana jetra, slezina i limfni čvorovi. Ako se ne leči dovodi do teškog hroničnog oboljenja praćenog tamnom pigmentacijom kože, ekstremnim mršavljenjem i malokrvnošću koje se završava smrtnim ishodom.

Ostale forme leišmanije:

Leptomonas (poseduje bič sa zadnje strane tela) 

Crithidia (poseduje undulentnu membranu od polovine tela)

 

Trypanosoma (undulentna membrana preko celog tela)

Bacillus anthracis

Bacillus anthracis je gram pozitivna, aerobna, nepokretna štapićasta bakterija, koja može da se nađe u obliku pojedinačnih štapića ili u vidu više međusobno povazanih štapića označenih kao streptobakterije.
Poznato je da su bakterije koje poseduju kapsulu na svojoj površini patogene, odnosno da su izazivači mnogih oboljenja. Bacil antraksa ima kapsulu, i to pozitivnu po Gramu, što znači da spada u grupu patogena. Najčešće je vegetativnog oblika, ali se u nepovoljnim uslovima kod ove bakterije javlja polimorfizam u vidu spora. Spore su veoma sitne i mogu da žive i preko 40 godina u zemljištu ili domaćinu, a da on ni ne zna da je zaražen.  

Robert Koh

Bacil Antraksa je među prvima otkrio Robert Koh 1872. kao uzročnika antraksa u krvi obolelih ovaca. On je tvrdio da sam mikrob nije uzrok antraksa već toksična supstanca povezana sa njim. Ovu teoriju opovrgao je Luj Paster, koji je dokazao da je sam mikrob taj koji neposredno izaziva bolest.



Izazivač je bolesti tzv.antraksa ili drugačije crni prišt ili bedrenica . To je akutna zarazna bolest koja se najčešće završava smrću bolesnika (kako ljudi, tako i životinja), a koristi se i kao biološko oružje. Septembra 2001.godine u SAD-u spore abtraksa su poslate redovnom poštom na nekoliko lokacija i izazvale oboljenje kod 22 osobe, a kod petoro smrt. 

 Najstariji pouzdani dokazi o postojanju antraksa datiraju još od pre 32.000 godina. Spore bacila u malim fragmentima pronađene su na očuvanim mumificiranim ostacima mamuta koji je uginuo u dolini Hrom u Jakutiji. za patogene osobine antraksa znalo se i u sradnjem veku kada je on koprišćen kao biološko sredstvo u pojedinim ratovima. Zaraćene strane koristile su ga kao biološko oružje tako što su leševe kontaminiranih životinja katapultom bacali preko zidina opsednutih utvrđenja i čekali da se stanovništvo razboli i umre od posledica epidemije.


Ime Antraks potiče od grčke reči koja u prevodu znači žar, ugalj, zbog crnih promena na koži.
Anraks se kod ljudi može manifestovati na koži kao spoljašnji antraks, ili u unutrašnjosti organizma. Spoljašnji antraks je mnogo zastupljeniji, čak u 95% slučajeva. Ulazno mesto infekcije su povrede na koži. Na mestu infekcije se prvo javlja makula (okrugla promena u boji kože), a nakon 24 sata ona prelazi u papulu (promenu iznad površine kože), a zatim u mehurić ispunjen tečnošću (vezikula). U centralnom delu vezikule ćelija izumire i stvara se crno smeđa krasta, a oko nje venac vezikula. Nakon tri do pet, krasta se širi i obuhvata venac vezikula. Tako nastaje antraksna krasta koja je crna, jasno ograničena, uvučena, suva i bezbolna. Nakon otpadanja kraste na njenom mestu ostaje svež ožiljak, anekad i veliki defekt tkiva. Stadijum kriste traje i do 20 dana.

Promene na koži su praćene bolnim uvećanjem regionalnih limfnih žleszdi i blagom povišenom tempreaturom, groznicom i bolovima u mišićima i zglobovima. 

Unutrašnji antraks zahvata respiratorne organe, najčeće pluća, crevni trakt, krvno tkivo, pa i nervni sistem.

U 16. veku kod Mlečana je postojača zakonska odredba, kojom se prodavci mesa zaraženog antraksom kažnjavaju smrću. U 17. i 18. veku bolest je bila jako česta kod ovaca. 
Velika epidemija antraksa izbila je 1607. godine na Starom kontinentu kada je usmrtila preko 60 000 ljudi. U Americi antraks su širili stanovnici Novog sveta poreklom iz Evrope. Relativno kasno 1847. antraks se prvi put pojavio u Australiji. 



Primena biološkog oružja postaje sve sofisticiranije protiv životinja i ljudi tokom 1900-ih godina. Tokom Prvog svetskog rata Nemci su razvili svoj antraks, koji je mogao da se upotrebi kao biološko orućje. Tokom Drugog svetskog rata Carska japanska vojska imala je jednu tajnu organizaciju poznatu kao Jedinica 731. Bila je prerušena u jedinicu za preićavanje vode u oblasti Pingfang u državi Mandžukuo.Jedinica se bavila ispitivanjem epidemije antraksa, a najveći eksperiment nosio je naziv Maruta. Eksperiment je vršen na oko 3000 koneskih , mongolskih, korejskih i ruskih zatvorenika, kao i odredjenom broju evropskih i američkih saveznih ratnih zarobljenika, koje su nazivali deblima. Ovaj izraz je nastao kao šala dela osoblja usled činjenice da su prostorije koje su korišćene pred lokalnim vlastima predstavljane kao pilana. Eksperimenti su izmedju ostalog vršeni nad decom, starim osobama i trudnicama. Mnogi eksperimenti i seciranja vršeni su na živim ljudima bez upotrebe anestetika jer se verovalo da bi to moglo da utiče na rezultate, ili da nije neophodno jer su ispitivane osobe bile vezane. 

 Tokom 1942. godine SAD su osnovale službu za istraživanje antraksa i botulinskog toksina i u junu 1944. uskladištili dovoljne količine botulinskog toksina i hrane za stoku zaražene antraksom da bi je primenili u znak odmazde ukoliko Nemci prvi u ratu upotrebe biološke agense.
Britanci su 1942. i 1943. testirali antraksom napunjene bombe na ostrvu Gruinard na severozapadnoj obali Škotske, a zatim pripremili i uskladištili zalihe stočne hrane zaražene antraksom.